Sunce se još sramežljivo provlačilo kroz zavjese kao da nije željelo nikoga probuditi, ali njena šalica kave je već bila napola ispijena. Ležala je zaboravljena dok je ona zadubljeno gledala video o najzabačenijim mjestima na svijetu. Trgnuo ju je zvuk telefona. Ne mobitela. Telefona. To je već bilo dovoljno neobično. Možda banka. Možda teleprodaja.
       Ali ne. S druge strane linije nije začula nikakav uvježbano uglađeni "Dobar dan, poštovanje...". Umjesto toga, do nje je dopro starački ženski glas koji je odmah razvezao: "E triban uni broj za driva za ugnjišće. Reka mi je Sergio ki van vozi uni traktor i mi gre po špežu... bi vas bila zvala pokle ma bin pošla vu brajde, forši je rano ma san parala...".  "Krivi broj, gospođo." - uspjela je protisnuti, očekujući da to bude kraj pa da se može vratiti prizorima Tristan da Cunhe. Ali ne. Staricu je tek načas zbunio prekid. Čula je udah. Pa uzdah. Tišina je zauzela dugu minutu. Taman se spremala na to da poklopi kad je starica tu tišinu razbila s: "A kad san već dobila nikega..."
       I tako je počelo ono što će potrajati dobar dio vremena inače predviđenog za njezin jutarnji ritual - monolog više nego razgovor. O čemu? O svemu - o kćeri u Irskoj, sinu u Njemačkoj - odrasloj djeci koja se ne javljaju već godinama, pokojnom mužu, bolnim nogama, selu udaljenom od grada 40 minuta, susjedi koja joj mlati psa koji joj je jedini pravi sugovornik... Što je duže slušala, to je u njoj sve više rasla neka samilost koja joj se nastanila u plućima i pritiskala joj srce. Zamišljala je sebe u toj životnoj priči. Odlučila je napokon pretvoriti monolog u razgovor pa je pitala kako se zove pas. Starica je zastala kao da ju je iznenadilo što je išta pita. Odgovor koji je dobila bio je bar deset decibela entuzijastičniji: "Taro ga zoven. On sluša." - rekla je.
       A onda je došla priča o mužu: "Bija je na moru. Ima je brod Orion i volija ga je jako, ma mene je volija više. Pokaza mi je kadi su tri zvizde na nebu i govorija mi je da san ja njegova Eos. Nisan znala ća mu to znači. On je reka da znači da mu ni jutra bez mene, ma je bil jutra kad ga ne bi bilo aš bi plovija. A onda se jenega dana ni vratija. Bila je nevera." Nije mogla biti sigurna ali u nekom joj se trenutku učinilo da je starica počela pričati kroz suze, a onda je odjednom i pokušala završiti: "Znate ća, dosta san van zela vrimena, gren ja." Trenutak odluke je prevagnuo da joj odvrati: "Gospođo, nazovite i sutra." "Vi... vi bi da vas nazoven opet?" - začuđeno je upitala. " Pa mogu i ja vas ako hoćete." Ako je suza i bilo, sad ih je pratio smijeh - i to gotovo pa dječji. "Juuu, a sutra van onda povidan kako san delala u mlinu i u vrtlu kod jenega talijana." - rekla je razdragano.
       Kad je razgovor bio gotov i kad je napokon odvratila pogled s telefona natrag na pauzirani video na laptopu, nije mogla više naći u sebi volju da klikne play. Pregovarala je sama sa sobom o tome misli li starici sutra ponuditi donijeti špežu ili ne. 40 minuta vožnje udaljeno selo. Pa. Bar nije Tristan da Cunha.
~*~
       Plavetnilo ove ogrlice simbolizira samilost i motivaciju. Ogrlica je nizana perlama apatita koji je u ezoteričnom smislu opisivan kao most između misli i djelovanja. Čvrstu prisutnost toj kombinaciji donose i male čelične perle u sjajnom srebrnom tonu dok na rodiniranom privjesku stiliziranog čvora koji formira i odnos i obvezu vise tri fasetirana apatita koja simboliziraju tri zvijezde Orionova pojasa koje se najčešće prikazuju u poravnanju.
       Azura će najbolje pristajati onoj u kojoj samilost budi poziv na djelovanje.